Autor: Dimitrije Kostadinović
Uvod
Gotovo svaki film kontroverznog danskog režisera Larsa fon Trira izaziva pometnju i brojna različita tumačenja. Takav je slučaj bio i sa filmom Kroz talase iz 1996. godine kada je premijerno prikazan na Kanskom filmskom festivalu gde je dobio Veliku nagradu žirija (Grand Prix). Postoje razna čitanja filma od psihonalitičkih do feminističkih, ipak, ovaj tekst će se zadržati na vezama sa danskim filozofom Serenom Kjerkegorom, pre svega sa njegovim delom Strah i drhtanje[1] (pisanim pod pseudonimom „Johanes de Silencio“) koje je u stvari rasprava o starozavetnoj priči o Avramu i žrtvovanju Isaka.
Sažetak filma
Film prati Bes Meknil, naivnu i dobrodušnu mladu ženu, koja živi u strogoj i izolovanoj protestantskoj zajednici (crkva nema zvona, ženama je zabranjeno da govore u crkvi itd.). Protivno volji crkvenih starešina, Bes se udaje za Jana, stranca koji radi na naftnoj bušotini. Posle par nedelja srećnog bračnog života Jan ponovo odlazi na bušotinu, a Bes se moli Bogu za njegov raniji povratak. Njena molitva se i ostvaruje, ali ne onako kako je želela, kada Jan doživi tešku nesreću usled koje postaje nepokretan bez izgleda za oporavak. U teškom fizičkom i mentalnom stanju, Jan zahteva da Bes spava s drugim muškarcima, što ona i čini, verujući da će mu tako pomoći da ozdravi. Zbog svojih postupaka ona biva izbačena iz crkve i odbačena od porodice i šire zajednice. U želji da spasi Jana, Bes se svesno žrtvuje dovodeći sebe u sve opasnije situacije, što se završava njenom smrću, nakon koje Jan čudesno prohoda, a na nebu iznad bušotine neobjašnjivo se pojavljuju dva velika zvona.
Paralela sa Avramom
Između Bes i Avrama mogu da se povuku brojne paralele. Bes se godinama molila za ljubav koja joj je onda oduzeta. Na sličan način se Avram molio da dobije sina, samo da bi mu Božjom zapovesti da ga žrtvuje bio oduzet. Istovremeno Avram snagom apsurda veruje da će žrtvovanjem ponovo zadobiti Isaka, ovaj paradoks predstavlja centralno mesto Straha i drhtanja. „Etički izraz onoga što je Avram uradio jeste da je on hteo da ubije Isaka“[2], međutim, prema Silenciju, Avram „svojim činom stoji izvan oblasti etičkog imajući izvan nje jedan viši τέλος[3] u odnosu na koji je ono etičko suspendovano“[4]. Avram dela snagom apsurda i verom, koja je „upravo onaj paradoks koji pojedinca stavlja izvan opšteg […] tako da on stoji u apsolutnom odnosu prema Apsolutu“[5].
Sve ove elemente prepoznajemo i kod Bes. Apsolutni odnos prema Apsolutu predstavljen je kroz dijaloge koje ona vodi sa Bogom, dijaloge u kojima ona zauzima obe uloge. Ona isprva ne pristaje na Janov zahtev, jer bi time prekršila etičku dužnost vernosti mužu, sve dok u jednom takvom dijalogu ne dobije zapovest od Boga da to učini kako bi dokazala svoju ljubav prema Janu koja je „stavljena na ispit“. Silencio na isti način opisuje paradoks u kojem se našao Avram, kao jedan ispit koji je nemoguće obuhvatiti razumom. I Bes i Avram dakle imaju apsolutnu dužnost prema Apsolutu usled koje je etičko teleološki suspendovano i „predstavlja iskušenje koje čoveka treba da zadrži da izvrši Božju volju“[6]. Porodica i zajednica ne razumeju Bes i odbacuju je upravo jer ona kao jedan pojedinac stoji izvan opšteg, stoga nju, kao ni Avrama, niko ni ne može da razume. Rečima Johanesa de Silencija: „Vera je upravo taj paradoks da jedan pojedinac sebe uopšte ne može učiniti razumljivim nekom drugom“[7].
Da li je Bes tragični heroj, lakoverna devojka ili vitez vere?[8]
Značajan deo Straha i drhtanja Silencio posvećuje opisivanju osobina koje ima vitez vere kao i pravljenju jasne razlike između viteza vere i tragičnog heroja. Razmotrimo prvo da li je Bes tragični heroj. Silencio piše: „Tragični heroj još ostaje unutar etičkog. On pušta da jedan izraz etičkog svoj τέλος nađe u nekom drugom višem izrazu etičkog […]“[9]. Dalje, on navodi primere Agamemnona, Jeftaja i Bruta kao tragičnih heroja koji su opštiju dužnost (dužnost prema narodu ili državi) stavili iznad dužnosti prema svojoj deci i tvrdi: „Tragični heroj dela u skladu sa onim opštim i nalazi mir u onom opštem, vitez vere je neprestano u napetosti“[10]. Iz ovoga je jasno, da čak i kada bismo našli neki izraz etičkog koji bi mogao da opravda Besino ponašanje (recimo poslušnost prema mužu) ona ne bi bila tragični heroj jer između dva sukobljena izraza etičkog ona bira „pogrešan“, što će reći, manje opšti (jer zapostavlja dužnost prema porodici i zajednici), stoga ona ne nalazi nikakvo utočište u opštem.
Razmotrimo sada da li je Bes vitez vere ili naprosto lakoverna devojka. Johanes de Silencio piše opširno o koracima koje pojedinac treba da preuzme da bi postao vitez vere ilustrujući ih na primeru mladića zaljubljenog u princezu. Prvo, pojedinac treba u jednu jedinu želju da skoncentriše čitav sadržaj svog života. Zatim, treba da spozna nemogućnost ostvarenja želje, pritom se on ne odriče svoje želje već je kretanjem beskonačne rezignacije iz konačnosti prebacuje u beskonačnost. Njegova želja ostaje večno mlada u beskonačnosti, čak i pri potpuno izmenjenim okolnostima. Nakon kretanja beskonačne rezignacije, kojim se pojedinac svega odriče, potrebno je još izvršiti ono poslednje, najčudesnije kretanje, kretanje vere kojim pojedinac, i dalje potpuno svestan nemogućnosti, ipak veruje da će mu se želja ostvariti snagom apsurda. S druge strane, Silencio pravi razliku između prethodno opisane vere i lakovernosti: „ […] kada je neka mlada devojka protivno svim teškoćama uverena da će se njena želja ipak ispuniti, njeno ubeđenje nipošto nije ubeđenje vere“, ona veruje „u svojoj dečjoj naivnosti i bezazlenosti“ ali se „ne usuđuje da u bolu rezignacije gleda u oči nemogućnosti“[11].
Postavlja se pitanje da li je Bes izvršila kretanje vere ili nije došla ni do stepena rezignacije. Da li je ona imala opravdanje da istupi izvan granica etičkog? Silencijev pojam vere je u tolikoj meri subjektivan da je nemoguće sa potpunom sigurnošću tako nešto tvrditi. On Avramovo delanje opisuje kao jedno „čisto privatno preduzeće“ i zove ga velikim „na osnovu jedne čisto lične vrline“[12], pritom čak ni Avrama nikada eksplicitno ne naziva vitezom vere. Kako onda suditi u ovom slučaju? Sam Silencio je svestan ovog problema: „Da li je [Avramov] čin opravdan? Njegovo opravdanje je iznova paradoks; jer, čak i ukoliko ima opravdanje, on ga ne dobija snagom bilo čega što je opšte, nego snagom toga što jeste jedan pojedinac. Ali kako pojedinac sebe može uveriti da za takvo nešto zaista ima opravdanje? […] Ukoliko se u našem vremenu povremeno i čuje neki odgovor na paradoks on glasi ovako: O tome treba suditi prema ishodu“[13]. Ishod je u slučaju filma jasan, dogodila su se dva čuda – Jan se oporavio i pojavila su se zvona na nebu[14]. Da li bismo drugačije prosuđivali o Bes da je ishod bio drugačiji? Silencio ozbiljno prekorava one koji razmišljaju na ovakav način, one koji o veličini sude na osnovu ishoda. Umesto na ishod, treba se usredsrediti na paradoks, strepnju i nevolju jer „muka i strepnja jesu jedina zamisliva potvrda vere“[15].
Kada celu stvar posmatramo kroz paradoks, muku i strepnju, sve postaje jasnije. Bes je u potpunosti svesna nemogućnosti ostvarenja svoje želje da njenim postupanjem učini da Jan ozdravi, želje koja je izraz njene ljubavi prema njemu. Tu nemogućnost joj predočavaju svi oko nje. Ipak, njena ljubav, ostaje večno mlada – čak i kad joj Jan, nesposoban da govori, prosledi cedulju na kojoj piše: „Pusti me da umrem. Ja sam zao u glavi“, ona odgovara: „Volim te, bez obzira na to šta je u tvojoj glavi“. Potpuno je svesna paradoksa koji savršeno odgovara Silencijevoj tvrdnji da „ljubav prema Bogu, može navesti viteza vere da svojoj ljubavi prema bližnjem da suprotan izraz od onoga što je etički gledano dužnost“, naime, paradoksa u kojem ona preljubom treba da iskaže ljubav prema Janu: „Ja ne vodim ljubav sa njima. Ja vodim ljubav sa Janom“. U ovako nešto se zaista može verovati samo snagom apsurda. Konačni i najbolniji dokaz njene beskonačne rezignacije je scena u bolnici kada dok umire, videvši da se Jan suprotno njenoj apsurdnoj veri nije oporavio, Bes izjavljuje: „Možda ipak nisam bila u pravu“, pa ipak poslednja scena filma nas može navesti jedino na zaključak da ona i u tom trenutku zadržava veru.
Za kraj ovog odeljka ističemo poslednju paralelu sa Avramom. Bes u sukobu sa doktorom koji joj predočava nemogućnost njenog poduhvata, tvrdi da je u jednoj stvari dobra, da ima jedan Bogom dani talenat: „Ja mogu da verujem“. Silencio piše: „Na koji način je egzistirao Avram: on je verovao“[16]. Zaista, u kolikoj meri je moguće za Avrama tvrditi da je vitez vere, moguće je i za Bes.
Bes i Jan u zajedničkom poduhvatu vere
Već u prvoj sceni filma saznajemo da na Besin brak crkvene starešine ne gledaju blagonaklono. Jedan od starešina pita Bes da li uopšte zna šta je to brak, na šta ona odgovara: „Brak je kada se dvoje ljudi spoji u Bogu“. Silencio izričito tvrdi: „Ili jedan pojedinac sam postaje vitez vere […] ili on to nikada ne postaje. Ortakluci su u ovim područjima potpuno nezamislivi“[17]. Ipak, prvom scenom filma, Lars fon Trir kao da želi da nam predloži upravo jednu vrstu mogućeg ortakluka, skrećući nam pažnju na paradoks hrišćanskog braka kojim dvoje postaju jedno. Nešto kasnije u filmu, na opasku crkvenog starešine da im u njihovoj crkvi „nisu potrebna zvona da bi slavili Boga“, Bes govori Janu: „Ja volim crkvena zvona, hajde da ih vratimo“. I ova replika nam sugeriše da je na delu upravo jedan zajednički poduhvat. Kako je fokus filma na Bes, o Janovim motivima saznajemo vrlo malo, međutim, vrlo je indikativan njegov razgovor sa Dodo, jedinom Besinom prijateljicom, kojoj kaže: „Pomozi mi da je oslobodim“. Takođe, ako film tumačimo onako kako ga moramo tumačiti ukoliko verujemo da u njemu ima bar nešto od Kjerkegorovog duha, dakle isto onako kako Silencio čita priču o Avramu i novozavetnu izjavu o mržnji prema svojim bližnjima[18], što će reći doslovno, onda Bes svojom molitvom zaista i jeste odgovorna za Janovu sudbinu[19] kao što je Jan svojim zahtevom odgovoran za njenu, zahtevom kojim i on sam izlazi iz granica etičkog i više od toga on priprema teren za ranije pomenuti paradoks preljube kao izraza ljubavi rečima: „Biće to kao da smo ponovo zajedno“. Oni, dakle, vrše svojevrsno dvostruko kretanje, jedno drugom su istovremeno i Avram i Isak, paradoksalno, oni se odriču jedno drugog, da bi jedno drugo dobili.
Još nešto…
Za kraj, par reči o estetskim izborima u filmu. Slavoj Žižek posebno naglašava napetost između preterano melodramskog narativa i naturalističke forme (snimanje iz ruke, kvazi-dokumentarni stil, kratki rezovi, odsustvo muzike) zbog čega publika doživljava film, sa svim njegovim preterivanjima, kao „stvaran“.[20] Sam fon Trir priznaje da, kada bi bio sniman standardnim tehnikama, film ne bi bio svarljiv i da „sirovi, dokumentarni stil koji sam koristio u filmu, i koji ga zapravo poništava i dovodi u pitanje, čini da prihvatamo priču onakvom kakva jeste. […] Kasnije smo elektronski manipulisali slikom. Prebacili smo film na video i tamo radili na bojama, pre nego što smo ga ponovo vratili na filmsku traku“[21]. Postupak digitalizovanja filma da bi se kasnije vratio na filmsku traku po strukturi podseća na kretanja koja izvršava vitez vere, naime on prvo odbacuje konačnost zarad beskonačnosti (kretanjem beskonačne rezignacije) da bi se na kraju ponovo vratio konačnosti (kretanjem vere). Kvazi-dokumentarni stil i montaža koja ističe trenutke najvećeg emotivnog naboja čak i nauštrb temporalnosti omogućava nam da u potpunosti osetimo strepnju i paradoks koji Bes proživljava. Možemo biti uvereni da bi čovek koga Silencio opisuje u Predigri Strahu i drhtanju baš na ovakav način posmatrao Avrama „jer njega nije zaokupljalo umetničko bogatstvo onoga što fantazija može izatkati, već grozota Avramove pomisli“[22].
[1] U fusnotama skraćenica „SiD“ odnosiće se na izdanje „Kjerkegor, Strah i drhtanje, Plato, Beograd, 2002.“
[2] SiD, str. 176
[3] Grčki τέλος – cilj, krajnja svrha.
[4] SiD, str. 218.
[5] SiD, str. 213.
[6] SiD, str. 219.
[7] SiD, str. 236.
[8] Sva razmatranja iz ovog odeljka mogu se primeniti i na Jana samo uz mnogo više nesigurnosti zbog nedostatka informacija usled činjenice da je Bes ta koja je u fokusu filma.
[9] SiD, str. 218.
[10] SiD, str. 246.
[11] SiD, str. 201-202.
[12] SiD, str. 218.
[13] SiD, str. 222-223.
[14] Džordž B. Konel u svom delu Kierkegaard and the Paradox of Religious Diversity napominje da se ovakav kraj “rimuje” sa krajem filma Ordet velikog danskog režisera Karla Teodora Drajera. Ordet sadrži još eksplicitnije kjerkegorske motive.
[15] SiD, str. 290.
[16] SiD, str. 222.
[17] SiD, str. 236.
[18] Jevanđelje po Luki 14, 26.
[19] I film nam sugeriše da je Bes bila svesna da se njena molitva može ostvariti samo nesrećnim slučajem; ona se moli za Janov raniji povratak baš nakon što je njegov kolega poslat kući na oporavak zbog povrede na radu.
[20] Slavoj Žižek, Femininity between Goodness and Act.
[21] Naked Miracles: Interview with Lars von Trier, Sight and Sound, Vol. 6, Issue 10, p 12.
[22] SiD, str. 153.