Autor: Mihailo Đurić
Prošlonedeljni video poziv predsednika države s influenserom Bogdanom Ilićem, poznatim još i po nadimku Baka Prase, pokazao je kako bojazni da vlast priprema novi projekat za rasipanje glasova uopšte nisu neosnovane niti konspirativne špekulacije. Ako išta, prvi javni nastup predsednika Vučića na internet mreži Tiktok uči nas važnoj političkoj lekciji. Naime, ponekad je potrebno ozbiljno uzimati u obzir svaku pojedinost iz društvenog života. Zato želim da razmotrim šta bi Ilićevo isticanje kandidature za gradonačelnika Beograda i njegov naknadni razgovor sa šefom države mogli da znače za dalja politička zbivanja u Srbiji.
Sve sam samo ne kockar, veoma sam oprezan! – reči su kojima je predsednik Srbije opisao sebe tokom razgovora s kontroverznim influenserom. Mada se izgovorene reči mogu činiti kao licemerstvo, jer se predsednik države pokazao odveć sposobnim da zarad opstanka na vlasti stavlja gotovo sve na kocku, one ipak u jednom veoma važnom pogledu daju nagoveštaj o mogućim političkim dešavanjima. Čovek koji sve stavlja na kocku radi očuvanja vlasti nikada neće sebi dozvoliti da dovede u pitanje vlastiti položaj, onako kako bi se od okuraženog pretendenta moglo očekivati da podredi sve svoje izglede osvajanju moći. Braneći svoju vlast, Vučić ne može ujedno da nju samu stavi na kocku. Poput svakog veštog vlastodršca, ni sadašnji predsednik države nije puki kockar već je pre smotreni prevrtljivac. Zato mi, nasuprot preovlađujućim očekivanjima, izgleda malo verovatnim da bi eventualni prevremeni parlamentarni izbori mogli da budu raspisani uporedo s predsedničkim. Lišen jasno uočljivog položaja u svojoj stranci i bilo kakvog drugog javnog zvanja, Vučić bi se takvim uporednim raspisivanjem izbora našao po prvi put potpuno ogoljen u političkoj areni. A tako zamišljeni izgledi protivreče instinktima svakog trezvenog političara.
Namesto toga, deluje daleko izglednije da bi vlasti mogle da istovremeno raspišu skupštinske i beogradske izbore. U tom smislu, Ilićevo neočekivano isticanje kandidature i naknadna legitimizacija koju je ovaj influenser zadobio zahvaljujući razgovoru s nosiocem najviše funkcije u zemlji služe da ocrtaju mogući kurs Vučićeve politike. Raspisivanjem prevremenih izbora u prestonici, koji bi inače trebalo da se održe tek 2028., Vučić bi nominalno ispoštovao zahteve građanstva za proverom demokratskog legitimiteta njegove stranke, dok bi u stvari čuvao za sebe političku odstupnicu u vidu predsedničkog položaja.
Štaviše, raspisivanje izbora u glavnom gradu moglo bi da bude zamka za studentski pokret. Jer, gradski izbori su isuviše krupno pitanje društvenog života, a krize urbane politike trenutne vlasti odveć velike, da bi studenti oćutali na njihovo raspisivanje. Održavanje beogradskih izbora iznova bi nametnulo pitanje moguće saradnje studenata i opozicije, ali u političkim uslovima koji bi bili usložnjeni činjenicom da se izbori organizuju istovremeno na dva različita nivoa. Ako se studentski pokret već odlučio protiv saradnje s opozicijom na parlamentarnom nivou, onda njemu u principu nije moguće da pruži podršku opoziciji ni na gradskom. U protivnom, studenti bi se pokazali politički nedoslednim, što bi režimska kampanja vešto iskoristila da ih ocrni i potuče. Situacija bi bila još gora ukoliko opozicione stranke među sobom ne bi mogle da postignu dogovor oko jedinstvene gradske liste. Tada bi se studentski pokret našao u opasnosti da bude bez svoje liste na gradskom nivou i razvučen među ideološki različitim akterima, a načelan poziv koji bi u takvim okolnostima bio upućen građanstvu da se glasa ma za koga samo ne za vlast u igri velikih brojeva verovatno ne bi urodio političkim uspehom. (Setimo se samo neprilika u kojima se našao Saša Radulović tokom predsedničkih izbora 2017.)
S druge strane, samostalno istupanje studentske liste na mogućim gradskim izborima stoji pod velikim znakom pitanja. Upitno je da li bi troma plenumska mašinerija uspela da, za relativno kratko vreme, sastavi i izglasa sasvim novu listu za beogradske izbore, a kandidovanje iste liste na obama izborima, parlamentarnim i gradskim, odaje utisak velike neozbiljnosti. Nije isključena ni mogućnost da bi studentski pokret pretrpeo izvesne unutrašnje krize, ili čak raskole, pod teretom dileme pred koju bi ga stavilo uporedo raspisivanje gradskih i parlamentarnih izbora. Na taj način, Vučić bi namamio studentski pokret na tanak led i zadao mu težak udarac upravo na onom terenu gde je baš on sam najslabiji. Odlika uspešnog političara je što svoju najveću slabost može da preinači u najkobnije oružje, a gradska sredina u kojoj bi studenti inače mogli da računaju na pobedu ispostavila bi se, paradoksalno, kao njihov kamen spoticanja. Ovo je opasnost koju studentski pokret mora da ima pred očima ako ozbiljno razmišlja da svrgne aktualnu vlast.
Naravno, sadašnjoj vlasti nije jedini cilj da zatvori studentski pokret u nemoguću dilemu, i tako ga oslabi, nego i da osigura još jednu pobedu u prestonici, gde su njen ugled i politički izgledi uveliko poljuljani. Vlast se teško osvaja a još teže predaje, pa bi se u tom smislu mogući prevremeni beogradski izbori verovatno zametnuli u političku klanicu. U okolnostima u kojima bi svako odborničko mesto moglo da odnese političku prevagu, vlast ništa ne bi želela da prepusti slučaju. Zato bi ulazak Bake Praseta, plaćenog promotera kockanja, u predizbornu klanicu služio da dodatno umanji neizvesnost jednog inače vrlo nesigurnog, gotovo kockarskog, gambita za vlast, kakav je raspisivanje prevremenih lokalnih izbora.
Ukoliko bi kontroverznom influenseru pošlo za rukom da pređe cenzus od tri odsto – što nije nemoguće ako se uzme u obzir popularnost koju on uživa među populacijom starom između 18 i 20 godina, koja po nekoj gruboj proceni čini 6-7% beogradskog biračkog tela – onda bi preraspodela odborničkih mandata nesumnjivo išla naruku aktualnoj vlasti. Time bi se potvrdila valjanost stare kockarske poslovice da je kuća uvek na dobitku.