Autor: Dimitrije Kostadinović
U ovom tekstu kratko ću predstaviti svoje utiske o preostala tri romana iz najužeg izbora za NIN-ovu nagradu koja nisu obrađena u prošlom tekstu.
“Frau Beta” – Laura Barna
A mene privukla ruža na ulazu, razgranata zdravih sjajnih listova, ugledah do nje i tek zasađenu još se otima za život, zaustavih dah i zagledah se u donje grane i došlo mi da kleknem pred njom tako nejakom kao pred oltarom […]
Za istorijsku građu ovog romana uzet je život Bete Vukanović, srpske slikarke nemačkog porekla.
Prvi deo romana u stvari je dnevnički zapis fiktivne junakinje Radunke. Ona igrom slučaja upoznaje Betu i, iako je neobrazovana žena sa sela, započinje zajednički rad sa Betom na slici “Žena s mačkom”. Radunka se u ovim zapisima nosi sa ličnim gubicima i jedino olakšanje pronalazi u Betinom ateljeu. Ovaj deo ujedno ima i najizoštreniji i najosobeniji pripovedački glas. Fragmentarna lirska proza ovih dnevničkih zapisa ima nemali broj vremenskih skokova koji su izvedeni na način na koji se ne potcenjuje čitalac. Radunka je vešto predstavljena kao žena svog vremena i socijalnog statusa, što se, na primer, vidi u njenim rečenicama o Bogu koje su zapisane kao neupitne i opštepoznate istine, a pritom, kako je otklon autorke od junakinje dobro izveden, one nikad ne poprimaju propovedni karakter.
Drugi deo romana je zbirka vinjeta iz Betinog života ispripovedanih u trećem licu. Promenom perspektive u ovom, najvećem, delu, nažalost se gubi značajan deo pripovedačke snage, a čak i ovde, najzanimljivije su upravo epizode sa Radunkom, čiji je lik, kao najjači, bacio u senku likove koji bi trebalo da budu u prvom planu, pre svega, naravno, lik Bete.
“Opatija Svetog Vartolomeja” – Miloš Perišić
Moj otac oduvek je želeo da deda umre, i govorio da će ga baciti u kanal da ga pojedu psi lutalice. Tako je i deda želeo da pradeda umre. Svi sinovi u mojoj porodici čekali su odvajkada smrt očeva.
Kroz ovaj roman pratimo lutanja Miloša, srpskog mladića, koji je u disfunkcionalnoj homoseksualnoj vezi sa Rutherom, starijim holandskim advokatom. Ova lutanja koja obuhvataju nekoliko evropskih država propraćena su brojnim religijskim motivima i prirodnim pejzažima. Ime glavnog junaka, kao i kratka biografija autora data na kraju knjige, navodi nas da zaključimo da je ovaj roman makar delom autobiografski, što se kasnije dodatno potvrđuje u metafikcijskom momentu u kom glavni junak pokazuje odlomak iz romana koji piše, koji je u stvari roman koji mi čitamo.
Kako je veza Miloša i Ruthera disfunkcionalna od samog početka romana, teško nam je da se kao čitaoci potpuno emocionalno uključimo u neminovni raskid. Postupak u kojem se jedan od glavnih razloga Miloševe traume otkriva na samom kraju je zanimljiv, međutim, zbog ovoga veći deo romana zauzimaju meandriranja u praznom hodu.
Kritika religije je prilično naivna, pa tako nedostaje lik koji bi na adekvatan način zastupao stavove protivne Miloševim. Naime, naš glavni junak tvrdi da su Justin (Popović), Nikolaj (Velimirović) i Amfilohije (Radović) “zastrašivali neuki narod koji ne poznaje Pismo” i “propovedali pravoslavno robovlasništvo”. Ovakvi stavovi imaju propovednički prizvuk, delom zbog nedovoljno jasne granice između autora i glavnog lika.
Korektura je gotovo nepostojeća, što je, prema rečima osobe koja stoji iza “goodreads” naloga izdavača, posledica slanja pogrešne verzije teksta na prelom. I to se dešava.
“Besmrtne ludosti gospođe Kubat” – Milan Tripković
Strah je osećanje, gospođo, i vi se tu ništa ne pitate. On dolazi sam. Baš kao i ljubav.
Ovaj satirični roman prati gospođu Kubat, glavnu junakinju iz naslova, kroz dva isprepletana pripovedna toka, jedan koji prati njen ulazak u svet lajfkoučinga i “self-help” literature i drugi u kom ona, sada već uspešna influenserka, pod pretnjama Kiseličkog, pripadnika BIA, biva umešana u zataškavanje jednog zločina.
Nimalo suptilan, ovaj roman svedenog i krajnje jednostavnog stila nijednog trenutka ne ostavlja čitaoca u dilemi šta treba da misli o likovima i događajima koji se opisuju. Humor je krajnje niskog nivoa, a teme koje problematizuje su nam svima svakako poznate i ovaj roman ni na koji način ne doprinosi rasvetljenju ovih problema ili makar novom uglu gledanja na njih.
Zaključak
Žiri je odlučio da nagradu dodeli Darku Tuševljakoviću za roman “Karota” i zaista ova knjiga jeste vešto napisana i Tuševljakoviću ovim putem čestitam na nagradi. Ipak, književne nagrade sa ozbiljnom tradicijom, kakva je NIN-ova, utiču na usmerenje čitave književne produkcije, pa se tako čini da je žiri propustio priliku da u autoru romana “Razgovori s Vješticom”, Vladimiru Vujoviću, prepozna potencijalnog laureata koji bi mogao srpsku književnu produkciju da odvede dalje od istrošene teme ratova devedesetih i čiji roman, čini mi se, ima manje slabih mesta.