Nijedan čovek nije ostrvo (Grenland i Čagos)

Autor: Mihailo Đurić

Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina. Stih engleskog pesnika Džona Dona (John Donne), vekovima nakon što je ispevan, služi kao maksima pomoću koje valja sagledavati odluku Velike Britanije da Mauricijusu preda arhipelag Čagos. Gest jedne ostrvske države da preda čitav skup ostrva drugoj ostrvskoj zemlji ni u kom slučaju nije izolovan politički čin. Naprotiv, smatram da se njegov smisao, u sadašnjim okolnostima, može najbolje razumeti s obzirom na pretenzije najveće svetske sile na najveće svetsko ostrvo – Grenland.

Trampove tirade na internetu učinile su upadljivom želju britanske vlade da konačno ozakoni sporazum postignut s Mauricijusom u pogledu restitucije arhipelaga Čagos, na čijem se najvećem ostrvu nalazi američko-britanska vojna baza Dijego Garsija (Diego Garcia). Nažalost, predsednikova objava na društvenoj mreži Truth Social karakteristično nije dala vidljivost razlozima zbog kojih se Britanija odlučila na takav korak u svojoj spoljnoj politici niti je pružila podrobnije objašnjenje njegovog nezadovoljstva. Namesto toga, američki predsednik je naveo kako je odluka Britanaca da se odreknu svog prekomorskog poseda samo još jedan u nizu podsticaja za SAD da prisvoje Grenland. Teško je uopšte videti kakve bi veze ova odluka, ispregovarana sredinom prošle kalendarske godine i isprva hvaljena od Trampa kao veliki uspeh, mogla da ima s trenutnom krizom na Grenlandu. Ako išta, osione reči američkog predsednika mogu jedino da osokole kritičare britanskog premijera Kira Starmera (Keir Starmer) da zatraže da Ujedinjeno Kraljevstvo odstupi od svoje inače još uvek pravno neobavezujuće odluke. Pa ipak, činjenica da britanska vlada uprkos novonastalim okolnostima i Trampovoj očiglednoj prisili i dalje istrajava u nameri da ozakoni svoju odluku nedvosmisleno govori da su interesi dveju politika – američke i britanske – isprepletani i onda kada su ostrva kojih se tiču na suprotnim hemisferama. Jer, kao što kazuje Donova pesma, nijedan čovek nije ostrvo. Politika ima mahom situativni karakter, a postupci državnika često dobijaju nova značenja s obzirom na vazda promenljivi splet okolnosti. Zato mislim da se odluka Starmerovog kabineta vezana za Čagos u ovom trenutku odlikuje izvesnom praktičkom mudrošću, ma kako razumeli razloge zbog kojih je isprva bila doneta.

Britanija, naime, nanovo ističe nepokolebljivu posvećenost dogovoru da će ustupiti posed nad Čagosom svojoj nekadašnjoj koloniji u trenutku kada se nalazi između čekića američke vojne sile i nakovnja evropske diplomatije. Našavši se u nezavidnom položaju, izazvanom sporom Amerike i Danske oko vlasništva nad Grenlandom, britanskoj vladi je sada još jedino mogućno da vodi kompromisnu politiku koja bi išla naruku obema zavađenim stranama. A takva politika iziskuje preuzimanje inicijative na međunarodnoj sceni i stvaranje presedana za rešavanje grenlandske krize. Značajno, stav Britanije po pitanju povraćaja Čagosa odražava obe strane zamišljenog spoljnopolitičkog kursa.

Pokazavši spremnost da se odrekne svog prekomorskog poseda, Britanija je učinila više nego što je od nje međunarodno pravo tražilo i na taj način preuzela jasnu spoljnopolitičku inicijativu. U svojoj odluci da Čagos ustupi nekadašnjoj koloniji, Britanija se rukovodila savetodavnim mišljenjem Međunarodnog suda pravde i rezolucijom Generalne skupštine UN-a koji nisu pravno obavezujući. Štaviše, kao stalni član Saveta bezbednosti UN-a, Ujedinjeno Kraljevstvo je moglo da olako zanemari odluke oba međunarodna organa. Ali, Velika Britanija je obuzdala svoju samovolju i tako pokazala da se stara o duhu međunarodnog prava čak i onda kada slovo zakona povlađuje njenom položaju. Time je ona u najnačelnijem smislu stvorila presedan za sve velike sile.

No, odluka Velike Britanije stvara moguće presedane za razrešenje same grenlandske krize. U tom pogledu, britanska spoljna politika pokazuje karakterističnu ambivalentnost koja koristi, koliko i protivreči, interesima obeju strana, evropskoj i američkoj. Biti svima naruku, ali nikome sasvim niz dlaku! – čini se da bi ovako mogla šaljivo da glasi deviza britanske diplomatije. Sličnosti među dvoma ostrvima ne smeju se prenebregnuti, a ponajviše upada u oči da Sjedinjene Države imaju vojno prisustvo na Čagosu, baš kao i na Grenlandu. Britanija je uspela da ispregovara povraćaj Čagosa u zamenu za pravo da od Mauricijusa iznajmi na devedeset i devet godina ostrvo Dijego Garsija, na kome je smeštena istoimena američko-britanska vojna baza. U sadašnjim okolnostima, takav gest šalje poruku Trampu kako bi Amerika mogla da u potpunosti zadovolji svoje bezbedonosne interese u okvirima međunarodnog prava, čime se iz američkih ruku izbija glavni adut za protivpravno prisvajanje Grenlanda. Svojim principijelnim stavom, Ujedinjeno Kraljevstvo ujedno podseća SAD na civilizacijsku odgovornost koju sve velike sile imaju prema poštovanju međunarodnog prava i očuvanju svetskog mira.

S druge strane, gest britanske diplomatije jednako daje blagonaklon mig Sjedinjenim Državama, a Danskoj i Evropi ukazuje kako bi trebalo da prihvate mogućnost da Grenland prepuste Americi. Utom nanovo upada u oči sličnost između Grenlanda i Čagosa. Jer, politički položaj oba ostrva ne odražava trenutne odnose moći već je zaveštanje kolonijalnog razdoblja. Zato bi odluka Velike Britanije, doskorašnje kolonijalne sile, da odustane od svog prekomorskog poseda mogla da služi kao primer drugoj takvoj, istina manjoj, sili (Danskoj) kako da postupa u vezi sa svojim ostrvskim posedom (Grenlandom). Do kraja dvosmislen, ovakav gest britanske diplomatije odražava rešenost ostrvske monarhije da (p)ostane idejna predvodnica Zapada, ali i pokazuje razlog zašto je ser Kir Starmer (p)ostao predvodnik Laburističke stranke. No, svako dalje poređenje izgleda koje Velika Britanija ima u spoljnoj politici sa Starmerovim ličnim izgledima da se održi na vlasti može se činiti preteranim. U zemlji kakva je Velika Britanija, više negoli igde drugde na svetu, mora da važi kao osnovno pravilo političke kulture da nijedan čovek nije ostrvo.

Tramp očigledno ne razume značaj takvog pravila političkog ponašanja. Zato se američki predsednik, vidno nezadovoljan Starmerovim nedavnim izjavama o Grenlandu i nakon, po svemu sudeći, veoma žučnog telefonskog razgovora s britanskim premijerom, javno okomio na odluku Velike Britanije da se odrekne svog suvereniteta nad Čagosom. Karakteristično, na Trampovu internet objavu je iz redova britanske Vlade odgovorio jedino Pet Mekfeden (Pat McFadden), državni sekretar za zaposlenje i penzije. Time je britanska Vlada na vrlo sugestivan način sedamdesetdevetogodišnjem predsedniku Sjedinjenih Država stavila do znanja kako u njenoj politici nijedan čovek, pa tako ni premijer, nije ostrvo.

Uprkos jasnom izostanku političke kulture, Tramp je svejedno ispravno protumačio gest britanske diplomatije. U tom smislu, predsednik Sjedinjenih Država je bio u pravu kada je napisao kako mu odluka Britanije da odustane od Čagosa pruža razlog za prisvajanje Grenlanda. Ali, želeći da ključ grenlandske krize zadrži čvrsto u svojim rukama, Tramp je ipak osornim rečnikom odbacio svaki nagoveštaj da bi ga mogući britanski presedan obavezivao na poštovanje međunarodnog prava. Umesto toga, američki predsednik se opredelio za politiku krute sile. Naravno, razrešenje grenlandske krize u konačnici neće zavisiti samo od Trampovog samovoljnog postupanja, a eventualna upotreba vojne sile, ma koliko se u ovom trenutku činila malo verovatnom, svakako će biti rezultanta čitavog niza političkih faktora. Jer, nijedan čovek nije ostrvo, pa makar on bio i šef najmoćnije svetske sile.

No, svejedno upada u oči kako oštar zaokret u američkoj spoljnoj politici preti da izoluje brižljivo utanačenu diplomatiju Velike Britanije. Zato možda ne bi trebalo ni da čudi što je predlog zakona Starmerove vlade o povraćaju Čagosa naišao na neodobravanje gornjeg doma Parlamenta. Mada mnogi Dom lordova vide kao skup običnih interesdžija, a u pravu veta kojim raspolaže često nalaze dokaz kako ljudi, makar oni najprivilegovaniji, zapravo jesu ostrva, nema sumnje da bi njegovi članovi iz redova konzervativne stranke sebe radije zamišljali kao hridi o koje se slamaju talasanja svih sanjara u politici. Na taj način, vrednosti proceduralnog legitimiteta, koje je laburistička vlada želela da afirmiše svojom odlukom o predaji Čagosa, mogle bi da se pokažu upravo kao kamen spoticanja Starmerove politike.

Sve više se čini kako će razmatrani gest britanske diplomatije postati, rečeno engleskim idiomom, stvar prošlosti. Odluku Velike Britanije da Čagos prepusti svojoj nekadašnjoj koloniji istorija će verovatno pamtiti kao simboličan gest jedne istrošene sile koja više nije imala nikakvog izgleda da drukčije nametne željeni kurs svetskoj politici negoli kroz jednako raslabljene institucije međunarodnog prava. Lišena ikakvog stvarnog značaja i praktičnog učinka, ova odluka Starmerove vlade može da pleni pažnju još jedino svojom osmišljenošću i moralnošću. Kao takva, ona nesumnjivo polaže pravo na istaknuto i zaokruženo mesto u istoriji. Pa ipak, njen povesni smisao nije monolitan. Naprotiv, njome odjekuje sudbina svake velike sile koja je, izgubivši nadmoćnost, nastojala da sličnim simboličnim gestovima pribavi za sebe povoljan sud pred tribunalom istorije. (Setićemo se samo, primera radi, poslednjeg podviga diplomatije bivše Jugoslavije i njenog saveznog sekretara Budimira Lončara da se, u jeku građanskog rata, izglasa rezolucija 713 Saveta bezbednosti UN-a, kojom je uveden embargo na sve isporuke oružja SFRJ. Mada moralno neupitan, takav čin je svejedno skrivao ambivalentnost koja je išla naruku obema zaraćenim stranama. Bilo je to poslednje veliko delo Titove politike, kadre da udovolji svim narodima, a ujedno i dostojanstven ropac nekoć velike sile koja je u tom trenutku postojala još jedino kao slovo na papiru.)

Na taj način, odluka Starmerove vlade o povraćaju Čagosa potvrđuje vanvremenost Donove poezije. Zato bih u zaključku podsetio čitatelje na stihove kojima je Don završio svoju pesmu, a time ujedno istakao razlog zbog koga bi odluke britanske diplomatije i neizvesna sudbina liberalnog poretka trebalo da se tiču svakoga od nas – Jer, ja sam obuhvaćen čovečanstvom i stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom.