Autor: Dimitrije Kostadinović
U ponedeljak, 19. januara, Darko Tuševljaković je proglašen za dobitnika NIN-ove nagrade za roman “Karota”. Osim o pobedničkom, u ovom tekstu napisaću svoje utiske i o romanima “Razgovori s Vješticom” Vladimira Vujovića i “Balada o ubici i ubici i ubici” Dalibora Pejića koji su se našli u najužem izboru.
“Karota” – Darko Tuševljaković
Ljudi od blata, rekao je, čudovišta oživljena rečju “istina” utisnutom u čelo.
“A kad bi se izbrisalo jedno slovo, ostala bi rič koja znači smrt. I onda bi golem posta zemlja.”
[…]
“Ali ako bi na našem napisali istina na njegovom čelu”, rekao je Ante ili možda baš Karota, “nikako ne bi mogli izbrisat jedno slovo i dobit smrt.”
Tonči je razmislio. “Je tako… Al ako izbrišeš jedno i, dobićeš stinu. A to ti je ka da si mrtav.”
Nakon što glavni junak romana, i ujedno pripovedač, Davor, prepozna lik druga iz detinjstva, Karote, u dečaku koga je udario kolima, on i njegova devojka Nina odlaze u Zadar, grad Davorovog detinjstva, u potrazi za odgovorima i korenom Davorove traume.
Obilazeći mesta svog odrastanja, Davor se, korak po korak, priseća stvari, događaja i lica koja ga, iako mu se u početku čine beznačajnim, postepeno odvode u najdublje delove njegove podsvesti. Nina, koja po prvi put vidi mesta koja je poznavala samo iz priča, u početku predvodi nevoljnog Davora, međutim, kako se Davorova prošlost otkriva kao sve mračnija, njihov odnos postaje sve zamršeniji.
“Karota” je izuzetno vešto ispripovedana priča o iskustvu prognanstva i ličnoj, ali i kolektivnoj traumi. Roman prati jednostavnu ali efektivnu, iako pomalo repetitivnu, formulu u kojoj se razrešenjem jedne, odmah pojavljuje druga misterija koja čitaoca uvlači dublje u Davorovu prošlost. Kroz ceo roman se provlače motivi dva mita o kojima vrlo lepo piše Nevena Bojičić u članku za Prosvjetu1 (link u fusnoti). Ipak, ovaj roman ima i svoje slabosti, od kojih je najočigledniji lik Nine, o kojoj tokom čitavog romana, osim toga da je Davorova devojka i da se interesuje za njegovu prošlost, ne saznajemo gotovo ništa i čiji postupci nisu na zadovoljavajući način motivisani. Iako se da pretpostaviti da je ovo svesna namera autora, mišljenja sam da pridavanje više pažnje Nininom liku ne bi odvratilo pažnju s Davorove priče, naprotiv imali bismo širu sliku i njega kao lika. Tema ratova devedesetih će verovatno s razlogom odvratiti određeni deo potencijalnih čitalaca, a ono što mi je isto zasmetalo je razrešenje koje bi se moglo podvesti pod deus ex machina. Takođe, onima koji vole eksperimente sa jezikom i/ili formom, ovaj roman neće ponuditi mnogo na tom planu.
“Razgovori s Vješticom” – Vladimir Vujović
“Shvatio sam da sam slikar. I mada duboko svestan da većina razloga zbog kojih je slikarstvo postojalo u prošlosti, od funkcije obrednog, preko dokumentovanja stvarnosti, dekorativne ili društvene uloge; danas više ne postoji. I da postojimo mi neki koji ne znamo ništa drugo da radimo, osim da baštinimo još neko vreme taj refleks iz ranijih vremena, dok se drugi talentovani ljudi okreću novim medijumima.”
Sabrani tekstovi intervjua koje je Adam Vještica obavljao sa slikarom Vidom Latinovićem u periodu od 1980. do 2019. godine. U ovim intervjuima Vid govori o slikarstvu, filmu, književnosti i umetnosti uopšte, ali i začuđujuće mnogo o svom privatnom životu i začuđujuće malo o političkim temama.
Vrlo ambiciozan i vešto napisan roman. Kroz 40 godina intervjua, možemo da pratimo razvoj Vidovih razmišljanja, ličnih odnosa, ali i odnosa prema sopstvenim delima, kako umetničkim tako i onim drugim, životnim. U Vidovim pričama upoznajemo Strp, Beograd, Pariz, ali i Korinu (njegovu životnu ljubav), Gruzina Gelu (nekakvog gruzijskog Stevicu Markovića), Mija (druga iz detinjstva), Nikolu (monaško ime Zaharije, iguman Zemne), tetku (koja ga je odgajala i koja skriva, možda, jednu značajnu tajnu) i mnoge druge, pritom, Vid sugeriše da nije sve što je govorio u intervjuima bila istina, tako da čitalac nikada nije siguran u kojoj meri sme da mu veruje. O samom Vještici ne saznajemo gotovo ništa, pa i njegovu početnu napomenu da su izmene koje je učinio nad izvornim tekstom bile minimalne, s pravom možemo uzeti s određenom rezervom, međutim, istinite ili ne, izmenjene ili ne, Vidove priče nose u sebi veliku snagu.
Ograničenja koja ovakva forma romana donosi su očigledna, deo mene je želeo da se u eksperimentisanju sa formom ode još dalje, pa smo pored ove zbirke intervjua, mogli da dobijemo i Vidova pisma, SMS poruke, imejlove… No, možda je ipak bolje što se autor ograničio baš na ovakav način jer nam je doneo jedan zaista dobar i osvežavajuć roman.
“Balada o ubici i ubici i ubici” – Dalibor Pejić
[…] a kad smo prolazili pored Skadarskog jezera – vodurina ko vodurina, čak ne ni morska ali zaljulja ti nešto u utrobi proklijaju nežne morske bolesti kao prvi koraci deteta – kreneš zaljuljanim pogledom na pučinu – škoda utihnula u nekom snenom ljuljanju, a volan-kormilo sitan, nemoćan
Vrti do mile volje, ići ćeš pravo
“Balada o ubici i ubici i ubici” je priča o troje ljudi, Relji, Jani i Pepolu, čiji se životni putevi ukrštaju i koji na svojoj duši nose žig ubice. Kroz pripovedanje, čas u drugom, čas u trećem licu, upoznajemo psihološko stanje junaka kojima je zajedničko da žele da pobegnu, svaki od svoje muke.
Veoma, veoma loše čitalačko iskustvo. Neshvatljivo mi je kako se ovaj roman našao u najužem u krugu. Stil pisanja sa bezbrojnim besmislenim ponavljanjima je toliko naporan da, čak i kada ovaj roman ima nešto da kaže (a to nije često), potpuno uguši priču. U veoma retkim momentima ovaj stil funkcioniše i u svrsi je priče. Jedan takav momenat je, recimo, opis disocijacije kroz koju prolazi jedan od likova. Ima tu još par momenata koji svojim ludilom i anksioznošću podsećaju na neki od filmova braće Safdi, ali takvi momenti su izuzetak, a ne pravilo. Većinom ovaj stil ne služi apsolutno ničemu, ali autor od njega ne odustaje, iako je trebalo da bude očigledno da je neodrživo ceo roman pisati na ovakav način.
Takođe, svakome ko je pročitao neki roman Vladimira Tabaševića će biti jasno da kritičar Igor Perišić s pravom primećuje:
Žiri je u finale delegirao i nemuštu parafrazu, bezmalo neveštu krađu poetike Vladimira Tabaševića, u vidu romana „Balada o ubici i ubici i ubici“2
Motiv mora mi je u redu.
U narednom tekstu pozabavićemo se preostalim romanima iz najužeg izbora.
- Prosvjeta, br. 189, decembar 2025, str. 56-57 ↩︎
- Link ka celom članku na nova.rs ↩︎